HLADNI LEM MAKEDONSKE DEMOKRATIJE

Nezavisnost na makedonski način

Hladni lem makedonske demokratije

Mnogi kratku istoriju Makedonije dele na pre i posle Ohridskog sporazuma. Postohridska Makedonija je, ipak, ostala ista kao ona pre u pogledu beskrajnog startovanja procesa koji se uglavnom utapaju u besplodnoj baruštini nejasnoća, partijskog ili ličnog profiterstva, skandala i nadasve dvoličnosti političkih elita

Piše: Džabir M. Derala

Prizor snaga armije i policije kako marširaju ispod nedovršene Trijumfalne Kapije u Skoplju, izazvala je asocijaciju na prolazak nacističkih trupa ispod one u Parizu, 1941. godine. „Nadao sam se da neće bar to da učine“ - rekao mi je neko veče jedan zapadni diplomata. Te večeri, 8. septembra stotinjak hiljada ljudi iz cele zemlje besplatnim prevozom pristiglo je u prepariranoj prestonici na celonoćno kičerajsko slavlje s jakim ukusom boljševizma. Makedonska nacionalna televizija čijim hodnicima inače vladaju smrad fekalija, nečistoće i straha, imala je kamere i linkove posvuda, pa i na helikopterima. Nisu propustili nijedan detalj u maratonskom prenosu uživo.

„I dok traje fascinacija od ovih divnih... divnih snimaka našeg grada... evo jedne informacije o onome što sledi na programu... antologijska Vekovima si u mraku bila... spektakl... Karolina Gočeva“, najavljivala je voditeljka svečanim tonom dok su u pozadini bubnjale koračnice.

PALANAČKI VODVILJ: I stvarno, popeli oni jadnu Karolinu na kran koji je bio pokriven purpurnim platnom na visini od desetak metara, stvarajući lelujavi purpurni toranj nalik zastrašujućem, gigantskom vibratoru. Uzbudljivo, mada nesuvislo. I da je bar tu stao ovaj palanački vodvilj, ali nije. Bilo je tu svega i svačega - krajnja razuzdanost, koliko nemaštovitog toliko i bljutavog neukusa, ponižavanje za svakog ko iole mari za dostojanstvo. Trinaest metara visoki Ratnik na konju, što je Vladin oficijalni naziv za spomenik Aleksandru Velikom, na 10-metarskom postamentu nemo je stajao kao opomena da ta groteska neće trajati samo jednu noć.

TV voditelji su bili eho govornika koji kao da su i sami sebe hteli da ubede kako je ovo slavlje svih građana Makedonije, „veličanstvena“, „grandiozna“ proslava “jedinstva” u duhu „kosmopolitizma“ i „vizije budućnosti“.

Ipak, nasuprot beskrajnim, dosadnim i nezgrapnim deklamacijama u kojima su se ove fraze ponavljale bez smisla kod svih govornika, ova je proslava bila još jedna skupo plaćena populistička i nacionalistička farsa, šarena i kičerajska do iznemoglosti, arogantna promocija jedne partije, jedne etničke zajednice i neinteligentnog poimanja istorije.

PRE I POSLE DVADESET GODINA: Pre dvadeset godina, politička elita tadašnje Socijalističke Republike Makedonije raspisala je referendum za otcepljenje od jugoslavenske federacije. To je danas Dan nezavisnosti. Te iste godine u aprilu tadašnji lider i jedan od osnivača VMRO-DPMNE obećao je da će se sledeći kongres održati u Solunu. Valuta koja je predložena u mladom parlamentu je bila “makedonka”, a na banknoti od jedne “makedonke” je bila Solunska Bela Kula. Zastava je bila crvena kao i pre, ali je petokraka ustupila mesto 16-krakoj zvezdi iz Vergine. Nije potrebno posebno podsećati na grčku reakciju.

Albanci su bojkotovali referendum, ne zbog jugo-patriotizma već - kako to nedavno reče, eks-lider makedonskog UČK-a i sadašnji lider Demokratske Unije za integraciju Ali Ahmeti, vladin koalicioni partner - zbog toga što su “Albancima bila uskraćena najosnovnija prava”. Dodao je pri tom lično uverenje da su tadašnji političari Albanci trebali postati deo tog procesa, kako bi imali bolje pozicije da traže svoja prava.

Bilo kako bilo, Albanci su 1992. sproveli svoj referendum za otcepljenje od tek otcepljene makedonske republike i proglasili Iliridu.

Istovremeno, krnja jugoslavenska federacija priznala je makedonsku secesiju, usled niza tajnih i manje tajnih pregovora i nagodbi s Miloševićem, te je tako Makedonija postala jedina republika koja se otcepila bez rata.

Nekoliko meseci nakon što je MK vlada proglasila albanski referendum nelegalnim, izbili su nemiri na skopskom Bit-Pazaru. Povod je bio policijsko mlaćenje jednog mladog prodavca švercovanih cigareta, ali je taj incident prerastao u žestoki sukob s policijom: četvoro mrtvih i 36 povređenih.

Albanci nisu imali prava na visoko obrazovanje na svom jeziku, situacija koju mnogi upoređuju s Miloševićevom politikom u Kosovu. To je dovelo do stvaranja ilegalnog tetovskog univerziteta - sada državni, posle Ohridskog sporazuma - u 1995. kada je u nemirima u tom gradu poginuo jedan demonstrant. Zabranjena albanska zastava postala je problem u 1997. kada je u julu lokalna vlast u Gostivaru odbila da skine zastave s jarbola. Makedonski policajci su ubili troje Albanaca i uhapsili njih 312, a desetine njih je podvrgnuto torturi u policijskom pritvoru. Dvoje gradonačelnika iz Gostivara i Tetova zbog toga su odrobijali po par godina.

NOVOSTEČENE NEVOLJE: Ratovi diljem nekadašnje Jugoslavije, grčki embargo, izbeglice iz Bosne, privatizacija koja je proizvela stotine hiljada nezaposlenih, organizovani kriminal, još misteriozni pokušaj atentata na pretsednika Gligorova 1995, negiranje identiteta i jezika etničkih Makedonaca – samo su deo nevolja etničke većine u zemlji već u prvim godinama nakon secesije.

U središtu svih političkih i ekonomskih nedaća mlade demokratije, buknuo je i kosovski rat. Neverovatnih 300 i više hiljada kosovskih izbeglica prešlo je granicu Makedonije. Kiro Gligorov je predložio koridor prema Albaniji, makedonski specijalci su zapečatili granicu i prouzrokovali oštru osudu kod kuće i izvana. Tokom te blokade umrlo je pedesetak izbeglica kod prelaza Blace. Ostali su ušli i živeli do potpisivanja kapitulacije Miloševićeve vojske nakon NATO bombardovanja u Kumanovu, a zatim su se mahom i vratili. Ali, to što je ostalo, bilo je produbljeno nepoverenje i rastuća etnička mržnja.

Nije bilo potrebno biti Ajnštajn i predvideti konflikt koji je izbio u 2001. Za razliku od bosanskog rata koji je trajao preko četri godine i kosovskog koji je trajao skoro dve, makedonski rat je, odlučnom diplomatskom akcijom, trajao svega šest meseci, tokom kojih je nekoliko stotine ljudi poginulo na frontovima koji su došli do samih predgrađa glavnog grada, ali su stradali i civili. Od svih vojnih i političkih ludosti te godine, izdvaja se i biser Makedonske akademije nauka i umetnosti koja je predložila mapu teritorijalne podele i razmenu teritorija s Albancima. Na sreću, to je ostao samo biser “najmudrijih” u zemlji.

Rat je okončan Ohridskim mirovnim sporazumom koji je Albancima i ostalim etničkim manjinama dao prava koja su bila u skladu sa Evropskom konvencijom o pravima manjina. Ipak, ispod površine mira i zakonskih rešenja u korist razvoja multietničke Makedonije, nacionalizam i manipulacija njime do danas je jedna od najvećih pretnji za zemlju.

PRE I POSLE OHRIDA: Mnogi kratku istoriju Makedonije dele na vreme pre i posle Ohridskog sporazuma. Postohridska Makedonija je, ipak, ostala ista kao ona pre u pogledu beskrajnog startovanja raznih procesa koji se uglavnom utapaju u besplodnu baruštinu nejasnoća, partijskog ili, radije, ličnog profiterstva, skandala i, nadasve, dvoličnosti političkih elita.

Tužno je videti narod - u izmenjenom Ustavu iz 2002. to su delovi naroda - kako živi u zemlji beskrajnih i neuspešnih početaka u kojoj su stalno neki drugi izvana ili, još gore, iznutra – krivi za sve.

Stari se problemi pogoršavaju, a vladajuća je elita zadnjih nekoliko godina postala maher u stvaranju novih i gorih nevolja. Povrh svega, potraga za identitetom postala je otužno, ujedno preskupo fabrikovanje istorije koje šamara sve nemakedonske etničke zajednice, izluđuje Grke, a smanjuje broj uticajnih zapadnih prijatelja.

Hladni lem makedonske demokratije prognao je drugačije mišljenje, slobodu medija praktično ukinuo, a vladavina prava postala je vladavina partijske klike. Istina je laž, mržnja je vrlina, strah je konstanta, kič je kralj… “Koliko si vekova u mraku bila, zemljo moja…”

----------------------------------------------------------------------------------

Matematika

Mnogi se pitaju zbog čega se politička elita otkazala od postojanja Makedonije u okviru Jugoslavije sa zasedanjem ASNOM-a u 1944. Koliko god da je ta istorija bila mračna, Makedoniji bi sada bilo 67 i bila bi 4 godine starija od, recimo, Severne Koreje. Ali, eto, tome moja mama kaže da je ASNOM postao moguć jedino zasedanjem AVNOJ-a u u Jajcu, 1943. Umesto komunistički počeci, reperom su postali referendum u 1991. i Aleksandar Veliki pre 2500 godina. Naravno i borba s Turcima tokom njihove 545-godišnje vladavine ovim krajem. 

Mladi lideri

Makedonski premijeri su bili među najmlađima u Evropi. Branku Crvenkovskom je bilo tek 29 kad je postao drugi premijer male države. Ljubču Georgievskom je bilo 25 kad je postao potpredsednik predsednika Kiro Gligorova (kako su njegovo zvanje pakosno nazivali makedonski socijaldemokrati), a bilo mu je 33 kad je 1998. postao prvi VMRO-vski premijer. Nikoli Grujevskom bilo je 35 kada je osvojio vlast u 2006.

Skoplje 2014, cena i pisma zahvalnosti

Oficijalno, ovaj projekat je trebao koštati makedonske građane 80 miliona eura. Opozicija je, ipak, izračunala da će ova suluda avantura koštati pola milijarde eura. Projekat se sastoji od izgradnje monstruoznih građevina pretežno u baroknom stilu i podizanja blizu 100 spomenika, većinom ljudi, ali i velikog broja pripadnika životinjskog carstva. Za spomenike Goce Delčevu i Dame Gruevu je bugarska strana uputila pismo vladi u Skoplju zahvaljujući joj na izgradnji spomenika na najvećem trgu tako velikim bugarskim sinovima. Takvo pismo još nije stiglo iz Atine.



Novi Magazin
Beograd, Serbia
15.09.2011